40 dana mama

Odmah da se razumemo, ne verujem u magijsku moć 40 dana, u crveni konac, beli luk ispod dušeka i sl.

Sve ono što mu je bilo teško da prihvati i objasni, naš narod je od davnina pakovao u razna sujeverja, običaje i obrede. „Ne suši bebin veš napolju kad padne mrak da ga ne napadaju veštice (one sitne bubice koje vole da se veru po belom vešu), pa će napadati i bebu koja će plakati celu noć.“ Danas nam je ovo poznato pod nazivom – GRČEVI.

Međutim, ima nešto posebno u tih prvih 40 dana sa bebom. Od medicinskih do psiholoških stvari koje prate sazrevanje jedne majke.

Mogu slobodno reći da mi je prvih 40 dana sa bebom bio najteži period u životu. Srećom po mene bila sam kod mojih roditelja i imala nezamenljivu pomoć moje majke, šta bi bilo da je bilo drugačije… o tome ne želim ni da razmišljam.

Bitno je da napomenem da o bebama nisam znala ništa, sem da su slatke, male, doje, kake u gaće, umeju da zaplaču, i neće da spavaju noću. Samo sam jednom držala u rukama bebu manju od tri meseca, onako kako mi je njena mama dala. Mislim da sam čak i zaustavila disanje.

U glavi sam imala sliku šetnje sa bebom, maženje, golicanje, smejanje…

BAAAM! Beba je stigla i ništa nije onako kako sam zamišljala. Čitala sam i inforimisala se dosta o svim mogućim temama vezanim za bebin prvi mesec, ali realnost je bila drugačija.

Drugi dan kod kuće
Drugi dan kod kuće

Iskra je još u porodilištu dobila grčeve od kojih je plakala, blago rečeno po ceo dan. Noću je nekim čudom spavala, valjda se umori od ne spavanja preko dana. Ona plače, plačem i ja. Ne znam šta da joj radim kako da joj pomognem. Uvija se, vrišti.  Postoji  samo jedan način na koji smem da je uzmem, da joj ne polomim vrat, glavu, kičmu (ne plašite se toga, izdržljivi su oni –  samo hrabro). Milion i jedan neopravdani strah me je obuzimao svaki put kada je ona  zaplakala.

Tek sedam dana nakon porođaja nadošlo je mleko (o toj temi ću kasnije). Podoj traje sat vremena. Ukočim se živa. Ona zaspi. E onda kreće: „Budi je“, „Naučiće tako da spava – gotova si“, „Zapuši joj nos da se probudi“, „Štipaj je za obraze“. Saveta koliko hoćeš, željenih i ne željenih. Puštala sam je da radi onako kako ona želi. Želi da se uspava? Meni je to ok. Da joj zapušim nos? Zašto pobogu? E sad, ako beba krene na početku podoja da se uspavljuje, onda je treba buditi golicanjem obraščića ili stopala, kako ne bi propustila obrok. 🙂

Jedan dan je trajao kao godina. Grčevi su postajali sve intezivniji, plač sve glasniji. Komšiluk je počeo da se raspituje zašto moje dete toliko plače. Osećala sam da mi lepe etiketu loše majke. Želela sam da ih pošaljem tamo gde ne treba, ali nisam takva. Ćutala sam. Najgore je što sam zaista počela da se osećam kao loša majka. Nesposobna, jer moje dete mnogo plače.

Isprobali smo svakakve preparate, termofore, sve za šta smo čuli. Jedino ono „Strpi se, proći će samo od sebe“ nikako nismo mogli da primenimo.

Postajala sam sve nervoznija. Opet plače ona, plačem i ja. „Ćuti tamo, ti si kriva, zbog tebe i plače, prenosiš joj nervozu“ nije mnogo pomagalo. Ne znam kako, ali nikad nisam mogla da prestanem da plačem zato što mi je to neko rekao. To jeste tačno da bebe osećaju i doživljavaju svaku našu emociju. Kada se osećate loše, prepustite bebu nekom drugom, iskulirajte 10 minuta pa se vratite.

Onda sam počela da umiIšljam da to nisu samo grčevi. Dođe neko tako pa kaže „ Je l’ si sigurna da su ovo grčevi, moja deca nisu bila takva?“. I ja šta ću, strpam je u kola pa kod lekara, da me i oni malo gledaju kao budalu.

Kroz ove svakodnevne traume, dodala bih i činjenicu da je moj muž zbog posla živeo u drugom gradu i posećivao nas sredom i vikendima. To nikako nije pomagalo mom psihološkom stanju.

Jedina osoba koja je uvek bila tu za mene, znala šta kada da kaže, ćutala kad vidi da je to potrebno, bila je moja majka. Zahvaljujući njoj smo prošli kroz tih 40 dana sa manje ožiljaka. Odakle joj ta super moć sada znam – ona je majka.

Kad su prošli 40 dana, grčevi su počeli da slabe, ja sam postajala hrabrija i srećnija. Počela sam da uživam u majčinstvu i da malo manje verujem da sam najgora majka na svetu. Sve je postalo lepo i svaki dan je bio ispunjem radošću posmatranja nje kako raste. Danas je taj prvi period samo sećanje iz kod se mnogo naučilo.

Mogu samo da vam kažem da budete hrabre, da budete svesne da se beba navikava na spoljni svet, da je za nju sve ovo novo i da se jako plaši. Baš kao i vi. Davno sam pročitala jednu lepu izreku: „Majka se rađa u istom trenutku kad i dete. Ona pre toga nije postojala. Žena je postojala, ali majka nikad. Majka je nešto potpuno novo.“ Upravo tako, vi ste na početku putovanja koje traži strpljenje, hrabrost i ljubav, puno ljubavi… I reći ću ono što su i meni govorili – proći će. Zaista hoće! Uživajte u svakom danu, jer zaista brzo prolaze.

Povezane objave

Ja sam mom… i ništa mu ne fali Ja sam mom: Stavila grančicu muškatle u guzu da se lakše iskaki i ništa mu ne fali Dala sarmicu da papa sa tri meseca i ništa mu ne fali Namestila ...
Nema ničeg carskog u carskom rezu Kad god me je neko pitao kako ću se poroditi uvek sam govorila prirodno. Neko bi se zapitao i rekao, zašto te to pitaju, zar se to ne podrazumeva? ...

Osatvite komentar